Naše ruke čuda djelaju.
 

Kako se vrime adventa bliži, imaju sve već posla: nosu torbe iz trgovin, izibiraju dare, obišu lampice po stanu ili na dvoru, misu tijesto, listaju kataloge sa sniženimi cijenami hrane za božićni objed, zovu rodjake i prijatelje na telefonu, obraćaju kuharske knjige, tiglaju obruse, razvozu dicu po trgovački centri i igraonica, oblaču im rukavice i ki put se prekrižu …
 

Dojdi, Gospodine Jezuše!
 

Crikve su jutro već ili manje skromno pune vjernikov na zornica. Idu k maši, primu euharistijski kruh i jur letu kroz vrata na posao, u škole, na trg … ruke su jur zaposlene. Na kraju dana trudni smo, zatvaramo vrata stana, srićni da smo izdurali još jedan dan priprave za Božić. Zaškuri se, svitu lampice, ke smo postavili. Sidimo sa šalicom nečega toploga u ruki. Dobro nam je. Ili nije.
 

Nek onda, kada sjedemo u škurinu, sami, svisni svojih boli, svojih hlepnjov i željov, svojih neostvarenih sanjov, pitanj na ka nismo našli odgovor, gubitkov, onda počinje advenat.
 

Bog ne dojde u puni stan, nego u prazno srce, ko ga triba. Vjerojatno se veseli našoj hektiki i uzbudjenju, ali se smih hitro preobrazi u tugu, kada vidi da smo ga zabili upametzeti pri stolu i dodati mu još ki kusić kruha. Jaslice i bor morebit su pripravni, ali mi kumaj čekamo, da sve projde, da se moremo vratiti u svakodnevni, normalni žitak, potajno. Onda se Bog spomene, kako smo hektično prošli mimo njega u liku siromaha, ki je sidio na ulici. Ili se stisnuo uz nas kot dite, kada smo mi stali ispružene ruke za bilo čim. Prazne ruke.
 

Sidimo u škurini i jedva čekamo upaliti svitlo, da bi sve naše sumnje i odgovornosti prestale pritiskom prekidača. Zabili smo nazvati susjedu, ka teško ide po štiga i živi sama. Zutra ćemo. Sidimo i čekamo, da magično projde naša bol, a propustili smo, primiti Onoga, ki zvoni na vrati i jedva čeka podiliti je s nami. Kinčimo crikvu i ne pitamo, ča će na Božić djelati starac, ki nam dodaje još ku kuglicu. Farnik se prigiba nad jasle i stavlja još mahovine, strpljive ruke utiskuju ju na podlogu.
 

Bog čeka, da ga upamet zamemo. Iako je došao jur davno, kot malo dite u betlehemskoj štalici, okružen blatom, blagom i hladnoćom, došli su ga viditi pastiri, ovde su bili Marija i Jožef, a andjeli se veselili jačkom. Njemu je bilo teško i divno u isto vrime, ar nije bio sam. Hrane se je našlo, odgovora se je našlo, smjer je pokazan, vrijeda će morati u Egipat, opet kamo tamo ide.
 

Kamo ideš, Gospodine?
 

Idem, kade su ruke prazne, da ih napunim. Idem, kade je slomljeno srce, da je pokrpam. Idem, kade se beteg teško nosi, da ga podnesem skupa s tobom. Idem, kade mi ne vjeruju, da povjeruju. Idem na ulicu, da se nasmijem grupi mladine, ka stoji s čašami u ruki na nuglu. Idem u zabrinuti tunel srca majke i oca, ki se pitaju, ča će zutra biti od njihove dice.

Idem u staračke dome, razgovarati se s onimi, ki su svenek željni društva. Idem opomenuti onoga študenta, ki je zaspao za računalom, da je vrime za počivak. Idem u javnu kuhinju, dodati zdjelu juhe človiku, ki nima krova nad glavom, ki tamo rado dojde, ar mu je toplo i nije sam.
 

Na kraju dana noge su mi umorne, moje ruke prazne a vaše pune, ali idem, ar nosim dare, ke novac ne more kupiti.
 

Moremo li te kako pozvati k sebi, Gospodine Jezuše?
 

Ja čekam uz vaše srce strpljivo kot zaručnjak zaručnju, da otvori oblok i mahne mi. Čekam vas kot napušćeno dite igračku, kot starac božićnu čestitku. Čekam vas s rukami, ke se otvaraju na jedan vaš korak prema meni. Čekam vas pri stolu, u crikvi, na ulici, u trgovini, strpljivo da zgotovite svoje dnevne obaveze i pitam se: ne bi li bilo lipše, da se spomenete, da sam jur došao i da željim ući u škurinu, ku osvitljavaju božićne lampice, da probavim večer s vami onde, kade su molitve. Da zamem od vas vaše blato boli i griha i ostavim vam grumen zvijezdov. Zato stalno kamo idem i dojdem opet. Prije nego izgori poslidnja svića na vijencu, jur sam ovde.

Slika: Pixabay